Glavno pitanje koje se postavljalo posle 1943., kao i posle 1919. ticalo se kontrole radničke klase. U Italiji je kraj Drugog svetskog rata pokazao, još više nego u drugim zemljama, klasne razmere internacionalnog konflikta, koji ne može da se objasni samo vojničkom logikom. Generalni štrajk je izbio u FIAT 1942. Marta 1943. talas štrajkova zahvatio je Turin i Milano, a bilo je tu i pokušaja da se stvore radnički saveti. U periodu između 1943. i 1945. godine pojavile su se radničke grupe koje su čas bile nezavisne od komunističke partije, čas su sebe nazivali "bordigistima"; one su često bile naoružane, antifašistički i komunistički (rossi) nastrojene.