Priča se skoro uvek ponavljala. Nakon lokalnog fašističkog napada usledio bi protivnapad radničke klase koji bi utihnuo čim bi reakcionarni pritisak opao (po pozivu na umerenost od strane reformističkog radničkog pokreta), jer su proleteri uvek verovali demokratama da će ovi razoružati fašističke bande. Fašisti bi se povukli, pregrupisali i udarili negde drugde i na taj način je fašizam postao verodostojan državi od koje su radnici očekivali spas i rešenje.